27. februar 2023.

intervju

dragana đorđević

Dragana Đorđević živi u Nišu i profesionalno se bavi prevođenjem. U redovima koji slijede, dotičemo se tema iz struke sa posebnim osvrtom na tehnološke aspekte.

Kad si počela da se baviš prevođenjem i šta te privuklo?

Pre svega bih da ti zahvalim na inicijativi da uradimo ovaj intervju. Počela sam 2010. godine i bila je to čista sreća – iznenada upražnjeno mesto, ali i spremnost poslodavca da pruži šansu početnici. Nakon tog iskustva, mogla sam da ga uporedim sa svojim prethodnim iskustvom nastavnice engleskog jezika, i da uvidim gde se više pronalazim. Prevođenje je vrsta dešifrovanja poruka, pa eto, možda je u korist prevođenja presudila strast ka rešavanju zagonetki. Preneti tekst ciljnoj grupi može da bude prilično zahtevno, naročito ako se radi o uskostručnoj oblasti. U tom smislu treba da igram ulogu stručnjaka iz predmetne oblasti i izražavam se na njihovom jeziku. Zato bi prevodioci mogli da se smatraju i glumcima, što je izazov sam po sebi jer je uloga svaki put drugačija.

Jesi li se specijalizovala za određenu vrstu prevoda, i na čemu naročito voliš da radiš?

Mahom prevodim tekstove iz oblasti medicine – od medicinskih sredstava i farmakologije do njihove integracije sa informatičkim tehnologijama – ali tu i tamo naiđu i druge grane IT-a: korisnički interfejsi, automobilske navigacije i razni drugi uređaji. Moja specijalizacija nije bila formalna, u vidu škola ili kurseva, već je proizašla iz iskustva u radu na projektima koji su mi se najčešće nudili, i samoinicijativnog proučavanja materije. Omiljena oblast su mi klinička ispitivanja, jer budućnost vidim u nauci, a svoj doprinos u premošćavanju barijera između lekara i pacijenata, a delom i u realizovanju istraživanja.

Ovih dana pripremaš obuku za kolege zainteresovane za CAT alate. Često se postavlja pitanje koliko smo se snašli sa tehnološkim rješenjima. Kako ti vidiš situaciju, kolika je iskorišćenost tehnoloških mogućnosti?

Za pouzdan odgovor bih morala da imam istraživanje, ali kako to nije slučaj, verovatno ću biti vrlo subjektivna. Već deceniju unazad smo intenzivno okruženi svakakvim spravicama i aparatima s mikroprocesorima pa se može reći da je tehnologija poprilično iskorišćena. Na primer, moj sadašnji mobilni telefon ima mnogo veću memoriju, brzinu i mogućnost obrade podataka od mog prvog desktop računara. Pritom staje u džep, a računar je zauzimao ceo radni sto. 

S druge strane, mnogo se ulaže u jednostavnost korišćenja, pa su nas možda malo olenjili, jer kompleksniji zadaci ipak traže da razmišljamo tehnički. Srećom, u tome mi pomažu oni najosnovniji algoritmi koje smo još u školi šematski crtali i ispisivali na časovima informatike. Tada sam se pitala šta će mi to, zar nije bolje da direktno radim nešto na računaru, pogotovu jer ga nisam imala kod kuće. Moja osnovna škola je u to vreme imala računare koji su bili tek nešto malo bolji od digitrona, a Pentijum je, iako prisutan na tržištu, još uvek bio misaona imenica. Tek sad shvatam koliko me je to osposobilo za rešavanje današnjih zadataka, jer mašina može da izbaci željeni rezultat samo ako joj zadamo odgovarajuću komandu, a to često podrazumeva više od prostog dodira prstom po ekranu.

Moj prijatelj je jednom rekao: „Kakav je to napredak ako mi naprave magnetnu ploču na kojoj ne mogu da koristim postojeće šerpe, nego moram da kupim nove?! To je unazađivanje čovečanstva jer je čovek, umesto da sebi olakša, samo sebi otežao život.“ 

Nameće se pitanje da li tehnološki napredak vidimo kao olakšavanje suvoparnih zadataka da bi se čovek posvetio važnijim, humanijim stvarima, ili kao stepen ovladavanja novim tehnologijama zato što su postale dostupne? 

Iskustvo mi je pokazalo da se ljudi plaše brzog napretka tehnologije, jer smatraju da ne mogu da je isprate i da im stalno izmiče. Moj savet je da to sagledaju iz drugog ugla: uvek ima nešto novo što mogu da nauče, a napredak ide postepeno – nadogradnjom na postojeće

Što se tiče pomenute obuke za CAT alat, već sam održala seriju takvih obuka i ma koliko da sam savladala softver i „znam kako diše“, uvek otkrijem nešto novo, čak i prilikom samih demonstracija. Odjednom nešto može da se odradi i na drugačiji način. Zato podstičem ljude da se ne plaše tehnologije, već da čitaju poruke koje im CAT alat izbaci i postupaju u skladu s njima imajući na umu kako alat „razmišlja“.

Hoće li uskoro biti nemoguće raditi bez poznavanja CAT alata?

Zar postoje prevodioci koji ne rade u CAT alatima?! Šalim se, naravno. 

Zapravo mislim da će i oni u dogledno vreme postati prevaziđeni i ustupiti mesto novoj tehnologiji. Već sada postoji softver koji se integriše s CAT alatima tako da se njima upravlja putem glasovnih komandi. E, to je ono što mi treba i što jedva čekam! Zašto bih kucala prevode i rizikovala pojavu sindroma karpalnog tunela kad mogu da diktiram? Za sada, ovakav softver postoji uglavnom za svetske jezike, ali sigurna sam da će kad-tad „razumeti“ i srpski. Samim tim, jedva čekam da vidim šta dolazi posle CAT alata!

S obzirom na značaj računarske opreme, kako bi izgledala jedna pristojna konfiguracija za nekog ko se profesionalno bavi prevođenjem? Koliko je potrebno uložiti u „radno mjesto“?

Ako su finansijske mogućnosti ograničene, za početak je u redu gledati šta je aktuelno pa uzeti prosek. Procesori se stalno usavršavaju, pa iako danas uzmete najbrži, za par meseci će postojati još brži. Ako finansije dozvoljavaju, onda su računari za video igre, takozvani gejmerski, oni koji odgovaraju prevodiocima. Brzina obrade podataka je najbitnija, a kad se radi na većim projektima, veće su i prevodilačke baze, pa ne želim dugo da čekam da mi CAT alat izbaci rezultat poklapanja. Stoga je praktično uvek poći od minimalnih sistemskih zahteva za softver koje navodi proizvođač. To ne znači da nećete moći da instalirate softver i na slabijim mašinama, ali ćete čekati na obradu podataka, pa tako ne iskorišćavate maksimum koji tehnologija nudi i trošite svoje slobodno vreme. Po mojim kriterijumima, pristojna konfiguracija je zapravo ona brža.

Procesor: najpoznatiji na tržištu od najmanje 3,0 GHz nominalne brzine (da bi u turbo režimu povukao više). Proizvođači često sada stave u opis samo „do x GHz“, gde ne vidim šta je osnovni režim. Nije isto ako pri normalnom radu kreće od 2 GHz i od 3 GHz. Slabiji će se pregrevati čim otvorim malo više programa istovremeno, a prevodiocima je često istovremeno otvoreno 6–7 programa, i duplo više kartica (tabova) u veb-pregledaču (brauzeru).

RAM: 16 GB.

Disk: SSD od najmanje 512 GB. HDD-i su stvarno spori za obradu podataka.

Izdvojena grafička kartica nije obavezna, ali nije loše da i ona ima 4 GB.

Ekran obavezno mora da ima antirefleksnu zaštitu zbog očuvanja vida.

Standardna mrežna i Bluetooth kartica.

Najmanje tri standardna USB priključka (po mogućstvu 3.0, jer nam je brzina bitna!) i eventualno USB-C, jer vam stalno treba da nešto dodatno priključite + svi standardno dostupni priključci (za slušalice/mikrofon/zvučnike, HDMI, Ethernet) + svi mogući čitači (SD kartica, CD/DVD) jer nikad ne znate u kom obliku klijent može da vam dostavi materijal. Za slučaj da oslabi kvalitet Wi-Fi signala i zatreba vam kablovska veza, da ste spremni.

Da li laptop ili desktop? Zavisi da li želite da imate mobilnost ili veći ekran, ili pak više ekrana.

Ali, osim računarske opreme, u radno mesto se računa i stolica

Uvela si nas u sljedeće pitanje, pošto znam da se baviš jogom, zanima me kako doživljavaš izazov sjedećeg posla u kontekstu zdravog odnosa prema tijelu. Na koji način se opuštaš nakon posla i kako se mentalno prazniš?

U ponudi je gomila ergonomskih rešenja za poslovne prostorije, ali malo njih ima ono što meni treba: da mogu da sednem u turski sed ili savršeni sedeći položaj (tzv. sidasana u jogi), jer tako rasterećujem kukove. Zapravo, kancelarijske stolice su najneudobnije za kukove jer možete samo klasično da sedite, sa spuštenim nogama, te ih izbegavam. Takođe treba uložiti i u sto: da može da se podiže i spušta. Kad se umorim od sedenja, radim stojeći.

Kao što pomenuh iznad, pomaže mi mogućnost promene položaja iz  sedećeg u turskom sedu i njegovih varijacija, u stojeći. Ako može konobar ili trgovac biti ceo dan na nogama, mogu i ja nekoliko sati dnevno. Ja čak imam privilegiju i da sednem kad hoću, a oni baš i ne.

Što se mentalnog pražnjenja tiče, baš tu nastupa joga. Mnogi je zamišljaju kao vezivanje tela u čvor i pasivno meditiranje, ali ona je više od toga. Zapravo, postoje razni stilovi joge, a ja češće praktikujem onaj najbrži, tzv. aštanga jogu. Zamislite kardio-trening u kom svesno dišete sat i po isključivo kroz nos, zatvorenih usta. Količina energije koja se tad izbaci je neopisiva. E, onda može da nastupi finalna faza, joga nidra, kada se prepuštamo autonomnom nervnom sistemu i telesno i mentalno opuštamo. Šteta je što ljudi misle da je joga samo za gipke, pa je se klone. A upravo vežbanjem postajemo gipkiji i snažniji, ma koliko godina imali, i nikada nije kasno da se počne. Zaista se osećam moćno kad vidim da mi telo ne propada s obzirom na dugo sedenje i da mogu da kontrolišem svoje pokrete u balansirajućim ili inverznim joga položajima, a zahvaljujući tome i pri svakodnevnim aktivnostima. 

Dragana-Dordevic

Pored joge, tu je i ples. Često puštam glasnu muziku kod kuće i igram. Još jedno omiljeno pražnjenje mi je ronjenje na dah, bez dodatne opreme. Obožavam dubine i osećaj bestežinskog stanja koji one pružaju. Ali, kako to praktikujem isključivo u moru, najviše se radujem letovanjima.

Kako vidiš budućnost prevođenja? 

Oni koji me poznaju, znaju da nema ništa bez Zvezdanih staza, moje omiljene serije. Tako vidim budućnost: u postojanju uređaja poput univerzalnih prevodilaca koji nam simultano prevode strani jezik. Glasovna funkcija Gugl prevodioca sasvim solidno radi taj posao – za sada konsekutivno, što ne menja činjenicu da smo brzo napredovali od trenutka kada je čovek kročio na Mesec, sve za vek jedne generacije. Meni je pomogla na letovanju u inostranstvu. Džaba poznavanje svetskog jezika ako ga sagovornik ne zna.

Koliko često koristiš papirne rječnike, a koliko elektronske?

Kao osoba koja izuzetno ceni tehnologiju i koristi sve njene prednosti, 99% koristim elektronske. Papirni su zastareli, konkretno za moju specijalnost, jer medicina stalno napreduje, pa takvi rečnici ne mogu da pruže mnogo. Ali su svakako baza, jer da bih prevela tekst, moram da ga razumem. Osnovno znanje iz gimnazije dosta pomaže, ali je i dalje samo to – osnovno. Tu uskaču enciklopedije i leksikoni, da se upoznam s predmetnom oblašću, pa tek onda fokusiram na koncepte radi pronalaženja adekvatnih rešenja. Prevodioci se na početku karijere često usredsrede na reč za reč, umesto na smisao. S tim u vezi, smatram da je za stručne oblasti veća korist od štampanih knjiga, leksikona i udžbenika, nego od elektronskih rečnika koji još uvek iziskuju dopunu.

Kako doživljavaš regionalne i međunarodne granice u kontekstu pružanja prevodilačkih usluga? Šta su prednosti zajedničkog govornog područja bivše Jugoslavije, i uopšte rada preko granice? Koji su izazovi poslovanja u zemlji i inostranstvu, koliko je jednostavno saznati kako se snaći sa ugovorima, plaćanjem, oporezivanjem? 

U eri brzog interneta granice praktično ne postoje. Naročito što se tiče pisanog prevođenja. Poslujemo sa ljudima iz svih vremenskih zona i, primera radi, ako tekst koji iziskuje šest sati rada na prevodu treba da prođe i kroz fazu revizije, pripreme za štampu (čuveni DTP) i finalne provere, gotov proizvod se dobija za manje od 24 sata. Prednosti zajedničkog govornog područja bivše Jugoslavije su ujedno i mane. S jedne strane, ima više posla za svakog od nas, jer sada jedan tekst umesto na jedan treba prevesti na više jezika, a s druge strane se međusobno udaljavamo jer se striktno moramo držati specifičnosti onog jednog našeg jezika, pa osiromašujemo onaj naš zajednički. Izazove upravo vidim u kontekstu pravnih normi. Internet je odjednom pružio šansu velikom broju ljudi da radi, a istovremeno olakšao velikim kompanijama da angažuju izvršioce posla bez radnog odnosa i bilo kakvih radničkih prava i beneficija. Drugim rečima, tehnološki napredak ovde nije ispraćen društvenim, jer je veliki deo rada ostao u sivoj zoni. 

Što se zakonskih obaveza tiče, umnogome mi pomaže internet koji inače koristim u svakodnevnom poslu pa sam naučila gde da nađem ono što mi treba. A ono što ne znam, pitam. Ljudi nude pomoć, što besplatno, što preko kurseva, radionica, konsultacija… pa sam u pogledu ugovora, plaćanja i oporezivanja pribegavala svemu od pomenutog. 

Ključ je u umrežavanju ljudi, što iz iste, to i iz drugih branši, da bismo pomogli jedni drugima. Raduje me što upravo zahvaljujući tehnologiji u nekoj meri idemo ka Zvezdanim stazama premda i dalje treba mnogo raditi na promenama odnosa u društvu. Ipak verujem da ćemo i kao društvo kad-tad ispratiti tehnološki napredak i prilagoditi ga svojim potrebama tako da imamo više vremena da se posvetimo humanosti.

Odavno pripremamo ovaj intervju, a konačno ga objavljujemo sad, kad si se upravo vratila iz Istanbula. Voljela bih čuti utiske, dok su taze. Kakav je Istanbul?

Započela bih rečima Kemala Ataturka koji je rekao da je Istanbul „sažeti pregled turske istorije i civilizacije“.

Aja Sofija Dragana Djordjevic

Kada odlučite da vam prva velika prestonica koju posetite bude petnaestomilionski grad, onda je prva reakcija na ono što doživite – šok. Nedavni boravak u Istanbulu je za mene bilo proživljavanje Zvezdanih staza u malom – pravi intergalaktički multikulturalizam na Zemlji: prodavci na bazarima koji ti nude da probaš ratluk sa pistaćima, orasima, kokosom, susamom – a ti već jela baklavu sa pistaćima, baklavu sa kakaom, baklavu sa orasima… i ne znaš da li bi mogla još; majke s decom u gradskom prevozu kojima ljudi rado ustaju sa sedišta; grupica koja se glasno svađa da je čuje ceo kvart i koju razdvajaju zatekli prolaznici nakon čega se zavađeni samo raziđu i nastave da viču dok ne zađu iza ugla – i sve to pod budnim okom drugih prolaznika koji zastanu da vide razrešenje – i ja koja gledam sve njih zajedno; zaposleni u restoranima koji te zovu sa trotoara nudeći raznovrsne menije i popuste samo za tebe, ako sedneš baš kod njih da jedeš – ili dobiješ vizitkartu sa potpisom na licu mesta koji garantuje taj popust ako u tom trenutku nisi gladna, da navratiš kad ti prija; turisti iz celog sveta koji obilaze znamenitosti, poluotvorenih usta od divljenja, gledajući uvis, što sami, što uz pratnju vodiča, pa možeš da čuješ i neku zanimljivu priču ako nemaš wi-fi pri ruci a znaš jezik; detektori metala i obezbeđenje na ulazu u svaki kulturni objekat, bazar, stanicu metroa, banku, značajniju zgradu; ulični Čarli Čaplin, glavom i bradom ili bolje reći brkovima, koji grli lutku presrećne devojčice koja se s majkom zaustavila ispred njega da bi se slikala; galebovi svaštojedi koji su se toliko navikli na ljude da im uzimaju hranu iz ruke kad im se daje; novoizgrađeni kompleks na pristaništu za krstareće turističke brodove sa popularnim brendovima odeće i obuće, kafićima i restoranima; iznerviran Turčin koji misli da mu je naplaćena prevelika i nerealna cena u restoranu pa se raspravlja s vlasnikom da će odbiti da plati račun ako ne snizi iznos; pogled na grad u krugu od 360°sa Galata kule; palata Topkapi, popularna u turskim serijama, sa čitavim kompleksom zgrada i dvorištima, da se osećaš kao pripadnica dvorskih stanovnika; siromašna deca koja ulaze u gradski prevoz bez karte uz jurnjavu i smeh i nekoliko starijih putnika koji ih izbacuju iz vozila; arheološki muzej sa milion artefakata koji je toliko prostran da ni ne primetiš da si dva sata u njemu i shvatiš da nisi videla ni četvrtinu i da sedam dana nije dovoljno samo za njega; glasovi hodža na razglasima sa svih strana koji daju prostorni zvučni efekat; desetak puta veće cene ulaznica za kulturne objekte za strance od cena istih za lokalno stanovništvo; Turčin koji zbog razlika u tim cenama osuđuje svoj narod kao nemoralan; palate u orijentalnom, baroknom ili rokoko stilu – ili sve to zajedno; hamami – istorijski i oni aktivni; vrela alva koju ti donose dok još cvrči; katoličke i pravoslavne crkve, sinagoge i džamije; vernici koji se petkom mole po trotoarima ispred džamija; medrese pretvorene u kulturne objekte raznih lokalnih ili međunarodnih udruženja; palata Čiragan pretvorena u hotel sa noćenjem od 15.000 dolara; presladak salep sa mnogo cimeta od kojeg ne ogladniš ceo dan – a možda je i do toga što se od sveg ovog obilja hraniš na druge načine; derviški podijum u muzeju; bosonogi dečak koji stidljivo započinje ulični performans jednom plastičnom kantom i bubnjarskom palicom kojom ritmično udara u trotoar i „bubanj“ neverovatnom brzinom pokazujući impresivan talenat; prostrani parkovi sa stotinama hiljada kvadratnih metara i visokim rastinjem; ljudi koji prelaze ulicu gde stignu i grad u kome pešački prelaz nije iscrtan kao zebra; milionski grad, a opet čist i uređen; brodići koji funkcionišu kao gradski prevoz na Bosforu sa čestim polascima – ali državni, jer su jeftiniji za trećinu od privatnih; ograđene tramvajske linije sa digitalizovanim karticama koje mogu da se dopune na automatima na skoro svakoj stanici, koje važe za sve vrste gradskog prevoza i svugde se očitavaju digitalno; tvrđava sa gomilom specifičnog rastinja sa detaljnim opisima na obližnjim tablama; tramvaji koje čekaš samo dva minuta – ponegde bez vozača; državne biblioteke koje se otvaraju širom grada i koje su besplatne za lokalno stanovništvo; knjižare i čitaonice sa jeftinijim cenama pića i kolača; pecaroši na bosforskim mostovima; tematski gradski akvarijum; interaktivni muzeji u kojima možeš da uzmeš repliku astrolaba u ruku ili dlanom „otkopaš“ neki artefakt sa stola čiji ekran reaguje na dodir i pročitaš više o njemu izabravši turski ili engleski jezik; siromašni tinejdžer koji pognute glave sedi bosonog na podu tramvaja i devojka sa, verovatno poklonjenim, buketom ruža koja ga podiže, postavlja da sedne kraj nje, daje mu novac i priča sa njim da ga oraspoloži; šljašteće digitalne reklame među zidovima vekovima starih građevina; film projektovan na zidinama Teodosijeve cisterne, podzemne palate, nekadašnjeg rezervoara za vodu; Cisterna bazilika, slična prethodnoj, u kojoj se na dva minuta menja osvetljenje pa isti hodnik može da bude sablastan ili topao – i sve to sa ubačenim tematskim modernim skulpturama koje simbolizuju prolaznost ljudskog života naspram večnosti prirode, koje govore o entropiji, haosu i prolaznosti, o onome što je izgubljeno ili uništeno ali i onome što je stvoreno u procesu stalne transformacije Istanbula, pogled na čovečanstvo na jednom prostoru u različita vremena… Ali i vreme je relativno – jer trenutak koji je za jedne bio pad, za druge je bilo osvajanje. I svi su u pravu. Zbilja jedno stecište raznih jezika, jela, pića, rastinja, životinja, građevina i ljudi. Spoj modernog i istorijskog. Grad gde se susreću tehnologija i umetnost. Za svakog po nešto. Za sva čula. Definitivno ću doći opet, ali ovog puta sa planom: izabrati proleće ili rano leto, kad se sve rascveta, i prepustiti se svim čulima… Jer Istanbul je pun neispričanih priča. Onih koje su se zbile i onih koje se uveliko pišu.

Kiosk Dragana Djordjevic

Uživala sam čitajući, a tebi želim da što duže uživaš u sabiranju utisaka, i da se vratiš u Istanbul, da nastaviš da ga otkrivaš. Podijeliću ovaj tvoj tekst u rubrici posvećenoj putovanjima, a nadam se da ćeš uskoro podijeliti sa mnom i nastavak. Još jednom ti hvala na divnom druženju povodom ovog razgovora!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *