Kada odlučite da vam prva velika prestonica koju posetite bude petnaestomilionski grad, onda je prva reakcija na ono što doživite – šok. Nedavni boravak u Istanbulu je za mene bilo proživljavanje Zvezdanih staza u malom – pravi intergalaktički multikulturalizam na Zemlji: prodavci na bazarima koji ti nude da probaš ratluk sa pistaćima, orasima, kokosom, susamom – a ti već jela baklavu sa pistaćima, baklavu sa kakaom, baklavu sa orasima… i ne znaš da li bi mogla još; majke s decom u gradskom prevozu kojima ljudi rado ustaju sa sedišta; grupica koja se glasno svađa da je čuje ceo kvart i koju razdvajaju zatekli prolaznici nakon čega se zavađeni samo raziđu i nastave da viču dok ne zađu iza ugla – i sve to pod budnim okom drugih prolaznika koji zastanu da vide razrešenje – i ja koja gledam sve njih zajedno; zaposleni u restoranima koji te zovu sa trotoara nudeći raznovrsne menije i popuste samo za tebe, ako sedneš baš kod njih da jedeš – ili dobiješ vizitkartu sa potpisom na licu mesta koji garantuje taj popust ako u tom trenutku nisi gladna, da navratiš kad ti prija; turisti iz celog sveta koji obilaze znamenitosti, poluotvorenih usta od divljenja, gledajući uvis, što sami, što uz pratnju vodiča, pa možeš da čuješ i neku zanimljivu priču ako nemaš wi-fi pri ruci a znaš jezik; detektori metala i obezbeđenje na ulazu u svaki kulturni objekat, bazar, stanicu metroa, banku, značajniju zgradu; ulični Čarli Čaplin, glavom i bradom ili bolje reći brkovima, koji grli lutku presrećne devojčice koja se s majkom zaustavila ispred njega da bi se slikala; galebovi svaštojedi koji su se toliko navikli na ljude da im uzimaju hranu iz ruke kad im se daje; novoizgrađeni kompleks na pristaništu za krstareće turističke brodove sa popularnim brendovima odeće i obuće, kafićima i restoranima; iznerviran Turčin koji misli da mu je naplaćena prevelika i nerealna cena u restoranu pa se raspravlja s vlasnikom da će odbiti da plati račun ako ne snizi iznos; pogled na grad u krugu od 360°sa Galata kule; palata Topkapi, popularna u turskim serijama, sa čitavim kompleksom zgrada i dvorištima, da se osećaš kao pripadnica dvorskih stanovnika; siromašna deca koja ulaze u gradski prevoz bez karte uz jurnjavu i smeh i nekoliko starijih putnika koji ih izbacuju iz vozila; arheološki muzej sa milion artefakata koji je toliko prostran da ni ne primetiš da si dva sata u njemu i shvatiš da nisi videla ni četvrtinu i da sedam dana nije dovoljno samo za njega; glasovi hodža na razglasima sa svih strana koji daju prostorni zvučni efekat; desetak puta veće cene ulaznica za kulturne objekte za strance od cena istih za lokalno stanovništvo; Turčin koji zbog razlika u tim cenama osuđuje svoj narod kao nemoralan; palate u orijentalnom, baroknom ili rokoko stilu – ili sve to zajedno; hamami – istorijski i oni aktivni; vrela alva koju ti donose dok još cvrči; katoličke i pravoslavne crkve, sinagoge i džamije; vernici koji se petkom mole po trotoarima ispred džamija; medrese pretvorene u kulturne objekte raznih lokalnih ili međunarodnih udruženja; palata Čiragan pretvorena u hotel sa noćenjem od 15.000 dolara; presladak salep sa mnogo cimeta od kojeg ne ogladniš ceo dan – a možda je i do toga što se od sveg ovog obilja hraniš na druge načine; derviški podijum u muzeju; bosonogi dečak koji stidljivo započinje ulični performans jednom plastičnom kantom i bubnjarskom palicom kojom ritmično udara u trotoar i „bubanj“ neverovatnom brzinom pokazujući impresivan talenat; prostrani parkovi sa stotinama hiljada kvadratnih metara i visokim rastinjem; ljudi koji prelaze ulicu gde stignu i grad u kome pešački prelaz nije iscrtan kao zebra; milionski grad, a opet čist i uređen; brodići koji funkcionišu kao gradski prevoz na Bosforu sa čestim polascima – ali državni, jer su jeftiniji za trećinu od privatnih; ograđene tramvajske linije sa digitalizovanim karticama koje mogu da se dopune na automatima na skoro svakoj stanici, koje važe za sve vrste gradskog prevoza i svugde se očitavaju digitalno; tvrđava sa gomilom specifičnog rastinja sa detaljnim opisima na obližnjim tablama; tramvaji koje čekaš samo dva minuta – ponegde bez vozača; državne biblioteke koje se otvaraju širom grada i koje su besplatne za lokalno stanovništvo; knjižare i čitaonice sa jeftinijim cenama pića i kolača; pecaroši na bosforskim mostovima; tematski gradski akvarijum; interaktivni muzeji u kojima možeš da uzmeš repliku astrolaba u ruku ili dlanom „otkopaš“ neki artefakt sa stola čiji ekran reaguje na dodir i pročitaš više o njemu izabravši turski ili engleski jezik; siromašni tinejdžer koji pognute glave sedi bosonog na podu tramvaja i devojka sa, verovatno poklonjenim, buketom ruža koja ga podiže, postavlja da sedne kraj nje, daje mu novac i priča sa njim da ga oraspoloži; šljašteće digitalne reklame među zidovima vekovima starih građevina; film projektovan na zidinama Teodosijeve cisterne, podzemne palate, nekadašnjeg rezervoara za vodu; Cisterna bazilika, slična prethodnoj, u kojoj se na dva minuta menja osvetljenje pa isti hodnik može da bude sablastan ili topao – i sve to sa ubačenim tematskim modernim skulpturama koje simbolizuju prolaznost ljudskog života naspram večnosti prirode, koje govore o entropiji, haosu i prolaznosti, o onome što je izgubljeno ili uništeno ali i onome što je stvoreno u procesu stalne transformacije Istanbula, pogled na čovečanstvo na jednom prostoru u različita vremena… Ali i vreme je relativno – jer trenutak koji je za jedne bio pad, za druge je bilo osvajanje. I svi su u pravu. Zbilja jedno stecište raznih jezika, jela, pića, rastinja, životinja, građevina i ljudi. Spoj modernog i istorijskog. Grad gde se susreću tehnologija i umetnost. Za svakog po nešto. Za sva čula. Definitivno ću doći opet, ali ovog puta sa planom: izabrati proleće ili rano leto, kad se sve rascveta, i prepustiti se svim čulima… Jer Istanbul je pun neispričanih priča. Onih koje su se zbile i onih koje se uveliko pišu.